KO SAM JA DA VERUJEM U ONO ŠTO JESTE

Svakog jutra ubijam svoja ubeđenja iz prethodnog dana
I svakog popodneva izmislim nekoliko novih koja neće umeti da prežive.
Lešinari nadgledaju moje reči, tišina mi puna grabljivica.
Opsenari se poženili gradovima u plamenu,
Iz hramova se razbežale ptice! 

Rasprodati su svi horizonti,
I prva paukova ljubav između azura i statue.

Možda sam rođena ispod najpijanije zvezde na ovom nebu:
Izjutra suncokret, u podne pesak a u predvečerje nago vino,
Ne prepoznajem sanjanu zemlju pa, umesto konja, čuvam pticu.

Voleti, mrzeti, to su čovekove reči, ali ko sam ja da verujem u ono što jeste?

A ptica, sama po sebi odabrana, u reč uhvativa a ipak neznana,
Sneva planine nedeljom u podne i zna razliku između čoveka i čoveka.

PUTNIK

Nisam više putnik na drumu
Nego sam drum po kome prolaze
Gladni i siti.
Svi traže svoje izgubljene puteve
I od svega se plaše.
I da bi bili jedno,
Da bi u mraku videli duboko,
Svi zatvaraju po jedno oko.
Da ih prehranim, da ne poumiru,
Ignorišem ništavilo stvarnosti
I svima nudim Popinu Koru*.
Po nevidelicama ih odvodim u grad
Tih, tih kao da je na umoru.

Ponekad i svoju senku među njima izgubim.

Obuzme me strah
Puteve povratka kako da utuvim
Pa nasumice izgovaram reči
Odbegle iz Kore,
Reči koje ne mogu izdržati
U zlatnom okovu pesme
Te se ponovo otvaraju nebesima
U starom svome liku:
Čujem poznati pseći udar
Udar zuba o zube
..........................
Vidim
Vidim ne sanjam*
Milosrdne slonove ubijaju
Zbog elizabetanskog kaveza za ptice
A mnogoobličja slute samo oni
Koji mogu da se raduju,
Kao deca, bez straha i požude.

Sve stvari najednom dobijaju oči.

I nema znanja koje me može isceliti.
Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.
Samo drum... širok i zvonak kao tuga,
Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.
*Vasko Popa

INTIMNA ILUZIJA

Na granici svetlosti i mraka sviće
rastojanje između nas dvoje.
Krhku telesnost muči strah
od onoga što će biti.
Što je bilo u nama vera izgubilo se.
Što je bilo u nama sumnja ispunilo se.
Ne opažamo više ni smenu godišnjih doba.
A šta tek reći o jednom danu, minutu, sekundi...

Nekoliko poteza tušem i jutarnje vesti
spasavaju nas od galaktičkog ćutanja.
Na pepelu intimne iluzije prebrojavamo sitan novac,
i dok se još ništa pouzdano ne zna, osmehujemo se
dodiru haljine na mojoj koži.

GLASOVI

Bezbroj glasova između dva nepostojanja se ljulja.
Osluškujem ih i u svakom tražim svoj glas.
Zatim me podne razveje na kratka dnevna trajanja.
Tri duga vlakna svetlosti, upletena u zrak,
Dovlače suze u moje raširene oči.

Nigde celine, samo zrnca sličnosti.

PEŠČANI SAT

Muškarac i žena na dve strane postelje.
Po usnuloj dijagonali
Rasuta ženska kosa i nago muško stopalo.

Prespavali su jutro, otćutali podne.
U sumrak su gledali očima ptica kroz prozor.

Ostajalo je sve manje peska u peščanom satu...

BEZ POVRATKA

I otekoše divljim strujama U bezbroj odlazaka. Ostaviše samo reči Kao okovane 

ruke predaka I oko razrogačenih mrlja belih slova Paučinaste niti nespokoja, I smrt, prvi put kao stvarnost. I mnoga već jesen minu... U prazan ram porodičnog portreta I obeščašćenu tišinu zuri misao Zatečena u osami ispod praga kućnog. Upućuje nadu ka višim carstvima Da se bivši stanari u bivše korake vrate. Ali nemi svedok pokradenih sudbina, Noć, obala i ivica nema... zabusenilo I mrtvo gnezdo u granju. A vreme?! Teče li? Ili se sve u začaranom krugu okreće?

CRTEŽ

Putniče, stavi sliku moga grada negde iza srca
Kao crtež eksplozije u mozgu.

I mada ne pamtiš lica usvojenih od smrti,
Vadi je iz vremena s vremena na vreme
I pokazuj ljudima
Ali joj ne daj da rađa mladunce na zemlji.

Samo pokaži da je nisi zaboravio.