KO SAM JA DA VERUJEM U ONO ŠTO JESTE

Svakog jutra ubijam svoja ubeđenja iz prethodnog dana
I svakog popodneva izmislim nekoliko novih koja neće umeti da prežive.
Lešinari nadgledaju moje reči, tišina mi puna grabljivica.
Opsenari se poženili gradovima u plamenu,
Iz hramova se razbežale ptice! 

Rasprodati su svi horizonti,
I prva paukova ljubav između azura i statue.

Možda sam rođena ispod najpijanije zvezde na ovom nebu:
Izjutra suncokret, u podne pesak a u predvečerje nago vino,
Ne prepoznajem sanjanu zemlju pa, umesto konja, čuvam pticu.

Voleti, mrzeti, to su čovekove reči, ali ko sam ja da verujem u ono što jeste?

A ptica, sama po sebi odabrana, u reč uhvativa a ipak neznana,
Sneva planine nedeljom u podne i zna razliku između čoveka i čoveka.

PUTNIK

Nisam više putnik na drumu
Nego sam drum po kome prolaze
Gladni i siti.
Svi traže svoje izgubljene puteve
I od svega se plaše.
I da bi bili jedno,
Da bi u mraku videli duboko,
Svi zatvaraju po jedno oko.
Da ih prehranim, da ne poumiru,
Ignorišem ništavilo stvarnosti
I svima nudim Popinu Koru*.
Po nevidelicama ih odvodim u grad
Tih, tih kao da je na umoru.

Ponekad i svoju senku među njima izgubim.

Obuzme me strah
Puteve povratka kako da utuvim
Pa nasumice izgovaram reči
Odbegle iz Kore,
Reči koje ne mogu izdržati
U zlatnom okovu pesme
Te se ponovo otvaraju nebesima
U starom svome liku:
Čujem poznati pseći udar
Udar zuba o zube
..........................
Vidim
Vidim ne sanjam*
Milosrdne slonove ubijaju
Zbog elizabetanskog kaveza za ptice
A mnogoobličja slute samo oni
Koji mogu da se raduju,
Kao deca, bez straha i požude.

Sve stvari najednom dobijaju oči.

I nema znanja koje me može isceliti.
Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.
Samo drum... širok i zvonak kao tuga,
Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.
*Vasko Popa

INTIMNA ILUZIJA

Na granici svetlosti i mraka sviće
rastojanje između nas dvoje.
Krhku telesnost muči strah
od onoga što će biti.
Što je bilo u nama vera izgubilo se.
Što je bilo u nama sumnja ispunilo se.
Ne opažamo više ni smenu godišnjih doba.
A šta tek reći o jednom danu, minutu, sekundi...

Nekoliko poteza tušem i jutarnje vesti
spasavaju nas od galaktičkog ćutanja.
Na pepelu intimne iluzije prebrojavamo sitan novac,
i dok se još ništa pouzdano ne zna, osmehujemo se
dodiru haljine na mojoj koži.

GLASOVI

Bezbroj glasova između dva nepostojanja se ljulja.
Osluškujem ih i u svakom tražim svoj glas.
Zatim me podne razveje na kratka dnevna trajanja.
Tri duga vlakna svetlosti, upletena u zrak,
Dovlače suze u moje raširene oči.

Nigde celine, samo zrnca sličnosti.

PEŠČANI SAT

Muškarac i žena na dve strane postelje.
Po usnuloj dijagonali
Rasuta ženska kosa i nago muško stopalo.

Prespavali su jutro, otćutali podne.
U sumrak su gledali očima ptica kroz prozor.

Ostajalo je sve manje peska u peščanom satu...

BEZ POVRATKA

I otekoše divljim strujama U bezbroj odlazaka. Ostaviše samo reči Kao okovane 

ruke predaka I oko razrogačenih mrlja belih slova Paučinaste niti nespokoja, I smrt, prvi put kao stvarnost. I mnoga već jesen minu... U prazan ram porodičnog portreta I obeščašćenu tišinu zuri misao Zatečena u osami ispod praga kućnog. Upućuje nadu ka višim carstvima Da se bivši stanari u bivše korake vrate. Ali nemi svedok pokradenih sudbina, Noć, obala i ivica nema... zabusenilo I mrtvo gnezdo u granju. A vreme?! Teče li? Ili se sve u začaranom krugu okreće?

CRTEŽ

Putniče, stavi sliku moga grada negde iza srca
Kao crtež eksplozije u mozgu.

I mada ne pamtiš lica usvojenih od smrti,
Vadi je iz vremena s vremena na vreme
I pokazuj ljudima
Ali joj ne daj da rađa mladunce na zemlji.

Samo pokaži da je nisi zaboravio.

ODZVON

Zimski dan.
Večernja zvoni.
Misao na tebe.
Pod rebrima krik.
Još ovu noć.

Kad jutro svane
I sneg prestane,
Preboleću, preboleću...

FIZIONOMIJA JEDNOG PRIJATELJSTVA

Olgi Lalić Krowickoj

Dolutala s pesmom, sada u mome srcu stanuje.
U njemu ima svoju sobu sa balkonom
Sa koga puca vidik na moje misli najtananije.
Kada sve utihne, znam da nakratko je izašla,
Otisnula se kao povetarac niz morsku penu.
Obuzme me, tada, praznina ispod reči,
Kao da samujem na ivici sveta, a onda ,, srce zatreperi k`o živi leptir u kutiji,, vidim:
Sunce je obliva, I vreme njeno se po dva puta sabira, I nema više misli u kojoj njen lik ne može da se sakrije, nema -  gde god da se okrenem.

ZASPALA BIH

Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje -
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.

Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno –
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.

Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu –
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.

Tako, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.