Olgi Lalić Krowickoj
Dolutala s pesmom, sada u mome srcu stanuje.
U njemu ima svoju sobu sa balkonom
Sa koga puca vidik na moje misli najtananije.
Kada sve utihne, znam da nakratko je izašla,
Otisnula se kao povetarac niz morsku penu.
Obuzme me, tada, praznina ispod reči,
Kao da samujem na ivici sveta, a onda ,, srce zatreperi k`o živi leptir u kutiji,, vidim:
Sunce je obliva, I vreme njeno se po dva puta sabira, I nema više misli u kojoj njen lik ne može da se sakrije, nema - gde god da se okrenem.
U njemu ima svoju sobu sa balkonom
Sa koga puca vidik na moje misli najtananije.
Kada sve utihne, znam da nakratko je izašla,
Otisnula se kao povetarac niz morsku penu.
Obuzme me, tada, praznina ispod reči,
Kao da samujem na ivici sveta, a onda ,, srce zatreperi k`o živi leptir u kutiji,, vidim:
Sunce je obliva, I vreme njeno se po dva puta sabira, I nema više misli u kojoj njen lik ne može da se sakrije, nema - gde god da se okrenem.
Нема коментара:
Постави коментар