ruke predaka I oko razrogačenih mrlja belih slova
Paučinaste niti nespokoja,
I smrt, prvi put kao stvarnost.
I mnoga već jesen minu...
U prazan ram porodičnog portreta
I obeščašćenu tišinu zuri misao
Zatečena u osami ispod praga kućnog.
Upućuje nadu ka višim carstvima
Da se bivši stanari u bivše korake vrate.
Ali nemi svedok pokradenih sudbina,
Noć, obala i ivica nema... zabusenilo
I mrtvo gnezdo u granju.
A vreme?! Teče li?
Ili se sve u začaranom krugu okreće?
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар