KO SAM JA DA VERUJEM U ONO ŠTO JESTE

Svakog jutra ubijam svoja ubeđenja iz prethodnog dana
I svakog popodneva izmislim nekoliko novih koja neće umeti da prežive.
Lešinari nadgledaju moje reči, tišina mi puna grabljivica.
Opsenari se poženili gradovima u plamenu,
Iz hramova se razbežale ptice! 

Rasprodati su svi horizonti,
I prva paukova ljubav između azura i statue.

Možda sam rođena ispod najpijanije zvezde na ovom nebu:
Izjutra suncokret, u podne pesak a u predvečerje nago vino,
Ne prepoznajem sanjanu zemlju pa, umesto konja, čuvam pticu.

Voleti, mrzeti, to su čovekove reči, ali ko sam ja da verujem u ono što jeste?

A ptica, sama po sebi odabrana, u reč uhvativa a ipak neznana,
Sneva planine nedeljom u podne i zna razliku između čoveka i čoveka.