PUTNIK

Nisam više putnik na drumu
Nego sam drum po kome prolaze
Gladni i siti.
Svi traže svoje izgubljene puteve
I od svega se plaše.
I da bi bili jedno,
Da bi u mraku videli duboko,
Svi zatvaraju po jedno oko.
Da ih prehranim, da ne poumiru,
Ignorišem ništavilo stvarnosti
I svima nudim Popinu Koru*.
Po nevidelicama ih odvodim u grad
Tih, tih kao da je na umoru.

Ponekad i svoju senku među njima izgubim.

Obuzme me strah
Puteve povratka kako da utuvim
Pa nasumice izgovaram reči
Odbegle iz Kore,
Reči koje ne mogu izdržati
U zlatnom okovu pesme
Te se ponovo otvaraju nebesima
U starom svome liku:
Čujem poznati pseći udar
Udar zuba o zube
..........................
Vidim
Vidim ne sanjam*
Milosrdne slonove ubijaju
Zbog elizabetanskog kaveza za ptice
A mnogoobličja slute samo oni
Koji mogu da se raduju,
Kao deca, bez straha i požude.

Sve stvari najednom dobijaju oči.

I nema znanja koje me može isceliti.
Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.
Samo drum... širok i zvonak kao tuga,
Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.
*Vasko Popa